Крајем 50-тих година прошлог века у свету су се догодиле велике промене у области психијатрије. Позиви друштва на хуманији однос према психијатријским пацијентима и њихово укључивање у заједницу као и нова открића у фармакотерапији довели су до темељних промена дотадашњег схватања психијатрије и психијатријске неге.
Група неуропсихијатара, наставника Универзитета у Београду окупљених око проф. др Славке Морић-Петровић (проф. др Душан Петровић, проф. др Милан Поповић, проф. др Мирослав Антонијевић, проф. др Предраг Каличанин и други) одлучила је да покрене пионирски посао увођења светских трендова у психијатрију и отвори прву социјално-психијатријску установу, не само у старој Југославији, већ и на читавом Балкану. Након што је усвојен пројекат архитекте Владете Стојковића, 5. јуна 1960. године положен је камен темељац, а 14.априла 1963. званично је отворен Завод за ментално здравље. На тај начин почела је са радом прва психијатријска установа у овом делу Европе са потпуном социјално-психијатријском оријентацијом, која акценат лечења и подршку пацијентима у лечењу ставља у друштвену заједницу и инсистира на социјалним и психолошким методима лечења психијатријских болести.
Током наредних 15 година Завод врло брзо постаје једно од најеминентнијих психијатријских установа СФРЈ и дуплира стручни кадар. Све више Завод се усмерава ка истраживачком раду и увођењу нових модела лечења у нашу средину. Тако је био међу првима у земљи који је увео дневне болнице, као полухоспитални вид психијатријског лечења, као и бројне психотерапијске и групне терапијске методе у лечењу. Завод је 1969 године почео да издаје стручни часопис „Анали Завода за ментално здравље“, који се 1975. године преименује у „Психијатрија данас“, чиме се додатно утврдило место Завода као једног од водећих психијатријских установа у овом делу Европе (часопис је данас званични часопис Удружења психијатара Србије). Повећањем броја доктора наука и наставника на више факултета и повећањем обима рада Завода, испунили су се услови да се 20.11.1978. године усвоји нови Статут у оквиру којег је једна од новина и преименовање Завода у Институт за ментално здравље.
И у наредном периоду наставља се увођење нових метода лечења пацијената, са идејом побољшања услуге, али и са пуном свешћу друштвене улоге Института у Србији као установе која има задатак да усмерава токове психијатријске здравстене заштите у целој земљи. Отварају се нове организационе јединице: Дневна болница за децу (деца до 12 година), почела је са радом 1988. године; фебруара 2008. године почела је са радом Дневна болница за адолесценте, јединствена по свом систему рада на Балкану; 2011 отворен је Одсек за судску психијатрију, а 2012. Одсек за перинаталну и репродуктивну психијатрију (први те врсте у Србији). Септембра 2009. године Институт је именован за Колаборативни центар Светске здравствене организације.
Институт за ментално здравље 1963. године
Директори Института за ментално здравље
Проф. др Славка Морић Петровић (1963 – 1979)
Славка Морић-Петровић (1919-1998), неуропсихијатар, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Рођена је 1919. године у Повљима на острву Брачу, преминула 1998. у Београду. Медицину је уписала 1937. године у Београду и редовно студирала до избијања рата 1941. године. За време студија активно је учествовала у напредном студентском покрету и била председник Удружења студенткиња Београдског универзитета. Од 1941. године активно учествује у народноослободилачком покрету као илегални радник у Београду, а 1943. године одлази у партизанске одреде. Прекинуте студије медицине наставља 1951. године. Касније специјализира неуропсихијатрију и постаје асистент Медицинског факултета за предмет неуропсихијатрија. 1963. године одбранила је докторксу тезу под називом Неуропсихијатријски аспекти монголизма у НР Србији и исте године изабрана за доцента. Десет година радила је на Неуропсихијатријској клиници у Београду, од тога пет година на Дечјем одељењу. Од 1960 године велики део свог стручног интересовања посветила је организацији и изградњи Завода за ментално здравље, који је почео да ради априла 1963. године. Проф Морић-Петровић била је његов први директор и на том положају остала све до одласка у пензију 1979. године. У Заводу је 1966. основала Лабораторију за хуману цитогенетику, а нешто касније и Саветовалиште за генопрофилаксу. Аутор је великог броја научних радова. Објавила је 5 монографија, 3 књиге и један уџбеник (књиге: Хромозонска аномалија човека – Даунов синдром; Наслеђивање менталних обољења; Синдром фрагилног X хромозома). Поред стручног рада у Институту била је веома активан друштвено-политички радник. Носилац је више одликовања између осталих Партизанске споменице 1941. године и Ордена Републике са сребрним венцем. За свој научни рад награђена је Октобарском наградом града Београда, 1976. и Седмојулском наградом СР Србије, 1978. године.
Проф. др Душан Петровић (1979 – 1983)
Душан Петровић (1924-), неуропсихијатар, доктор медицинских наука, редовни професор у пензији Факултета политичких наука Универзитета у Београду, стручни сарадник Православног пастирско-саветодавног центра Српске православне цркве. Рођен у Новом Саду, где је завршио гимназију. Студије медицине започео је у Сегедину (Мађарска), убрзо се пребацио у Београд и дипломирао 1950. године. Специјализацију из неуропсихијатрије обавио је на Неуропсихијатријском одељењу Главне покрајинске болнице у Новом Саду (завршио је крајем 1955). У периоду од јануара 1956-краја 1962. године радио је у болници „Др Драгиша Мишовић“ као шеф психотерапеутског одсека Неуропсихијатријског одељења. Од 1963. године прикључује се групи психијатара ентузијаста и учествује у осмишљавању концепта и отварању Завода за ментално здравље, у којем је радио од његовог оснивања 1963. године, до одласка у пензију. У почетку се налазио на функцији начелника Социјално-рехабилитационог одељења које се састојало од Психијатријског диспанзера за одрасле и Дневне болнице за 90 болесника. Касније је био шеф „Д секције“ (за депресије) Дневне болнице. У стручном раду залагао се за увођење тимског рада у психијатрију и унапређење ванболничке психијатријске заштите; учествовао у изради методологије научноистраживачких планова за област рехабилитације психијатријских болесника, као и планова за психогеријатријску заштиту. Координирао је програм психосоцијалне подршке избеглицама у оквиру УНХЦР-а при Институту за ментално здравље (1995). Објавио је више књига и преко 200 стручних радова публикованих у домаћим и престижним стручним часописима.
Проф. др Предраг Каличанин (1983 – 1987)
Предраг Каличанин (1927-2004), неуропсихијатар, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, консултант Светске здравствене организације за ментално здравље, редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Рођен је у Битољу. По завршетку Медицинског факултета у Београду 1952. године, враћа се у Македонију где ради све до 1964. када прелази у Завод за ментално здравље. У нову средину прешао је као формиран неуропсихијатар и у звању асистента. Наставничку каријеру наставио је на Медицинском факултету у Београду, где је препознат као врстан предавач и наставник. Дуго година био је начелник Научноистраживачког одељења Института. Бавио се епидемиологијом у психијатрији, генетиком, социјалном психијатријом. Током последњих двадесет година живота био је консултант СЗО за ментално здравље. Главни је истраживач и коистраживач осам научноистраживачких пројеката, од којих пет са међународним учешћем и у сарадњи са Националним институтом за ментално здравље из Вашингтона и СЗО. У иностранству је нарочито био познат и цењен по радовима из социјалне психијатрије и психијатријске епидемиологије. У нашој земљи дао је значајан допринос развоју модела заштите менталног здравља у друштвеној заједници, развоју психијатрије великих несрећа и катастрофа, збрињавању и менталнохигијенском поступању са избеглицама и прогнанима. Био је изузетно плодан и надарен писац. Објавио је 48 монографија, уџбеника и приручника, преко 180 научних радова и свој издавачки опус украсио тротомним делом Психијатрија. Био је уредник неколико часописа, уредник едиције „Стресови рата“, један од редактора превода МКБ-10 класификације.
Проф. др Јован Букелић (1987 – 2001)
Јован Букелић (1934-), неуропсихијатар, редовни професор Дефектолошког факултета Универзитета у Београду при Катедри за превенцију и ресоцијализацију лица са поремећајима у друштвеном понашању. Медицински факултет је завршио у Београду, а своју лекарску каријеру започео је у Заводу за ментално здравље од његовог оснивања 1963. године. Током своје каријере успешно се бавио болестима зависности. Његова докторска дисертација “Медицински и социјални аспекти злоупотребе дрога у преадолесцентној и адолесцентној популацији Београда“ (1979) је прва из ове области у Југославији и на Балкану. Учествовао је у многим научноистраживачким пројектима и био рецензент многих уџбеника и монографија . Добитник је више престижних награда, од којих су најважније – Седмојулска награда, три златне плакете, две повеље, као и јубиларна Златна плакета Завода за уџбенике и наставна средства за дугогодишњи успешан ауторски рад на писању уџбеника (1997). Аутор је и коаутор 18 књига (уџбеника и монографија) и преко сто научних радова. Објавио је и велики број есеја, фељтона и оригиналних литерарних радова у књижевним часописима и културним додацима многих листова. Најпознатије литерарно делу му је књига „Деца пакла“, по којој је приређена и истоимена монодрама која је награђена првом наградом на Међународном фестивалу монодраме 1997. године.
Проф. др Петар Опалић (2001 – 2004)
Петар Опалић (1947-2009), неуропсихијатар, психотерапеут, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Рођен је 1947. године у Томингају у Лици, преминуо је јуна 2009. године у Београду. Студије медицине завршио је у Загребу 1971. године, а само три године касније дипломирао филозофију и социологију на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта. Последипломске студије уписује на Филозофском факултету у Београду, на којем је магистрирао и докторирао. На том истом факултету изабран је за асистента 1976. године и током година достигао звање редовног професора на предмету социјална патологија, на Одељењу за социологију. У Институту за ментално здравље радио је од 1975.-2009. године; у периоду од 1994-1998 радио је у Институту за психијатрију КЦС и водио јединицу за психотерапију. Петар Опалић имао је интердисциплинарни приступ темама које је обрађивао, инсистирајући на постојању нераскидиве везе између социологије и психијатрије. За њега посебан значај је имао егзистенцијализам и као филозофски правац и као психотерапијско усмерење. Значајна научна и стручна постигнућа Проф. Опалић је остварио и у интернационалним оквирима. Као стипендиста Хумболтове фондације боравио је на Психијатријској клиници Универзитета у Марбургу (1984-85.), а од 1994-2006. био је ангажован као гостујући професор на Психосоматској клиници Универзитета у Хајделбергу и у Мултидисциплинарном центру за истраживања, такође у Хајделбергу. Био је члан Америчког удружења за групну психотерапију, обављао је функцију председника Психотерапијске секције СЛД-а и потпредседника Савеза удружења психотерапеута Југославије. Био је члан редакције стручних часописа из области психијатрије, социологије, филозофије и психотерапије. Написао је девет књига, од тога пет ауторских. Објавио је преко 140 научних и стручних радова у водећим домаћим и страним часописима.
Проф. др Душица Лечић Тошевски (2004 – 2019)
Душица Лечић Тошевски (1952-), неуропсихијатар, субспецијалиста психотерапије, редовни професор на катедри за псхијатрију Медицинског факултета Универзитета у Београду до октобра 2017 године. Редовни члан Српске академије наука и уметности у Београду oд 2015. године.
Рођена је у Београду где је завршила и Медицински факултет. Од 1983. до 1993. године радила је на Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије. Од 1993. до 2019. године радила је у Институту за ментално здравље, а од 2004. до 2019. године била је директор Института. У Светском психијатријском удружењу (СПА) била је координатор психијатрије за Централну Европу и члан Борда, председник Радне групе за масовно насиље и ментално здравље и председник Секције за превентивну психијатрију. Члан је Извршног комитета Секције за психотерапију СПА.Члан је Краљевског колеџа психијатара Велике Британије, истакнути члан (Distinguished fellow) Америчког и члан (Fellow) Европског психијатријског удружења, члан Међународног удружења за проучавање поремећаја личности, Светске федерације за ментално здравље и Међународног колеџа за медицину усмерену на особу. Национални је експерт за ментално здравље СЗО, члан је Радне групе СЗО за припрему нове, XI међународне класификације поремећаја личности. Учествовала је у припреми Хелсиншке декларације за заштиту менталног здравља усвојене 2005. године и новог Акционог плана за ментално здравље СЗО (2013–2020).
Неколико година била је председник Националне комисије за ментално здравље Министарства здравља која је организовала реформу заштите менталног здравља у Србији. Објавила је велики број радова на JCR листи, аутор је и коаутор великог броја књига и поглавља у међународним и домаћим књигама. Одржала је бројна предавања по позиву у земљи и иностранству. Организовала је велики број конгреса, симпозијума, као и школа за младе сараднике, била је координатор међународних и националних пројеката. Ментор је великог броја докторских дисертација, магистарских теза и ужих специјализација.
Члан je уредништва и рецензент многих међународних часописа. Од Америчког психијатријског удружења добила је медаљу за показану изузетност у струци. Добитник је руске Повеље за унапређење менталног здравља, Сократовог ордена као руководилац најбољег регионалног Института у науци и едукацији на Самиту лидера у Лондону и повеље за Светског лидера у Хјустону. Почасни је члан Светског психијатријског удружења.