-    Рођен је у Љубитовиоци код Трогира.
-    Дипломирао на Медицинском Факултету у Београду 1970. године као један од пет најбољих студената из генерације.
-    По завршетку студија 1971. године је засновао радни однос као клинички лекар и асистент приправник-истраживач у Научно-истраживачком одељењу Завод за ментално здравље у Београду (данас Институту за Ментално здравље). У Институту је провео читав радни век, од 1971. до 2008. године, и у том периоду је био руководилац Центра за клиничку психофарамкологију са биохемијском лабораторијом и апотеком, шеф Одсека за депресије Дневне болнице за одрасле, шеф Одсека за психозе Дневне болнице за одрасле, координатор Блока за социотерапију и психотерапију са дневном болницом и ванболничком, диспанзерском службом и начелник Дневне болнице за одрасле.
-    Положио је специјалистички испит из неуропсихијатрије 1976. године.  Одбранио је магистарску тезу 1974. године, а 1980. и докторску дисертацију из области социјалне психијатрије (оба на Медицинском факултету у Београду). У звање асистента на предмету неуропсихијатрија Медицинског факултета, Универзитета у Београду изабран је 1980. године, а звање редовног професора стиче 1997. године.
-    Клинички се усавршавао на свим водећим клиникама из бивше Југославије, у Лондону и Оксфорду док је субспецијализације обављао у Београду из психотерапије (област: Интеракције у групној терапији), клиничке фармакологије (област: психофармакотерапија у психогеријатрији) и судске психијатрије. Публиковао је 14 књига. Додељен му је статус експерта од стране европског уреда Светске здравствене организације у Копенхагену за област менталног здравља, социјалне психијатрије и епидемиологије. Добитник је бројних награда и признања од којих је најзначајнија награда града Београда за област медицине 2009. године.

Често је нас лекаре на специјализацији окупљао и у нашим дугим разговорима причао је често о професорки Морић, са великим увaжaвањем и о томе колико је она имала утицај на његов професионални пут.
Био је племенит, увек спреман да помогне, како би у шали казао често ”ма само да не одмогнем, а не могу помоћи пуно”. Институт за ментално здравље му је била друга кућа, често би недељом долазио и писао отпусне листе својим пацијентима, које се и данас са дивљењем читају. Био је посвећен лекар и професор, како својим пацијентима, тако и студентима.
Колико год било тешко кад неко оде, како каже Достојевски, сепарација је само физичка, а духовна веза остаје. Тако ће професор Муњиза остати на даље са нама, у нашим сећањима, као човек позитивне енергије и радости, са духом који је пружао подршку и полет, несебично делећи све највеће људске вредности са свима око себе, и са посебним жаром у раду који је јако подстицајно утицао на младе лекаре, “његову децу” која улазе у живот и започињу нови пут.  

У приватном животу био је супруг, отац, деда, пријатељ и посвећена ведра особа – спремна да буде ослонац или подршка свима који су га сусрели. Преминуо је у Београду након тешке и дуге болести.