Напустио нас је један од последњих корифеја модерне српске психијатрије, родоначелник психогеријатрије београдске психијатријске школе.
Душан Петровић (1924-2020), неуропсихијатар, доктор медицинских наука, био је редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, директор Института за ментално здравље, један од оснивача и првих председника Геронтолошког друштва Србије и стручни сарадник Православног пастирско-саветодавног центра Српске православне цркве, од његовог оснивања 1997 године.
Рођен је у Новом Саду, где је завршио гимназију. Студије медицине започео је у Сегедину, а дипломирао је у Београду 1950. године. Специјализацију из неуропсихијатрије завршио је 1955. године у Новом Саду.  
Професионалну каријеру започео је 1956. године на Неуропсихијатријском одељењу болнице „Др Драгиша Мишовић“ где је обављао функцију шефа психотерапеутског одсека.
Током 1962/63. године прикључује се групи психијатара ентузијаста, заједно са Проф. др Славком Морић-Петровић и учествује у осмишљавању концепта и отварању Завода за ментално здравље, у којем је радио од његовог оснивања 14. априла 1963., до одласка у пензију. Првобитно, био је начелник Социјално-рехабилитационог одељења које се састојало од Психијатријског диспанзера за одрасле и Дневне болнице, да би у периоду од 1979 од 1983. године обављао дужност директора Института за ментално здравље. По одласку у пензију, од 1995. године, координисао је програм психосоцијалне подршке избеглицама у оквиру UNHCR-а при Институту за ментално здравље.
Објавио је више књига и преко 200 стручних радова публикованих у домаћим и престижним стручним часописима. У Аналима Завода за ментално здравље 1970. год. (данашњи часопис Психијатрија данас), објавио је визионарски рад под називом Историјски и савремени аспекти геријатријске психијатрије, да би 1975., публиковао монографију Депресије у старости. Годину дана касније основао је Психогеријатријско саветовалиште у оквиру диспанзера за одрасле Института за ментално здравље. У свом чувеном роману Софијин Свет, Јустејн Гордер пише У природи ништа није случајно. Све је узроковано незнатним променама које делују током безбројних генерација. Тако су, недељу дана пред одлазак драгог и уваженог професора Душана Петровића, колеге Института за ментално здравље иницирале унапређење кабинета за треће доба, као симболичан чин тежње да се настави пут великог човека који је дао темељ овој области психијатрије, не само у институцији у чијем је оснивању учествовао, већ у целој Србији.
Опраштамо се од великана српске неуропсихијатрије, чији је професионални живот почео давне 1956. године и  трајао 65 година, онолико дуго колико и његов овоземаљски век. Верујемо да ће као и нама, дело Проф. др Душана Петровића бити иниспирација будућим генерацијама.